O zagrli me sad, jako, najbolje što znaš i nemoj crnoj ptici da me daš. Ma ne, ne brini, proći će za tren, ja sam samo malo lud i zaljubljen…
Đorđe Balašević je jedan, mogli bi reći- umjetnički fenomen… Bilo je prijedloga da se njegovi stihovi stave i u školske čitanke, a kada se poslušaju njegove pjesme, jasno je i zašto.
Bacite pogled na šarmantne riječi ovog kantautora i uvjerite se i sami.
Stihove smo radi autentičnosti ostavili u njihovom izvornom obliku, bez prijevoda.
- A onda shvatih, na prepad, da te volim k’o nekad. Vreme samo raspiruje plam…
- Ponekad te nema i sasvim sam izmišljam način da malo smuvam dan.
- A, onda odjednom, raspored mladeža na njenim leđima kao tajna mapa pokazao mi je u koju zvezdu treba da se zagledam i tako…
- Nikad ne pričaju o njoj, a ja se ne raspitkivam.
- Lole, imaš li ikoga na svetu ili bi sa mnom na put mogla? Hajde da menjamo planetu, sutra dajem oglas.
- Odlutaš ponekad i sanjam sam, priznajem ne ide, ali pokušavam i uvek dođe d-mol
- Drugi bi sve imalo smisao, ja bih iz te gužve zbrisao i nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram. Znao bih gde da sebi nađem mir, skrio se u tajni manastir i čekao da ti odrasteš…
- Otad baš ne uzimam svaku što se pruža. Srce se odupire, pa se privikne. Al’ zumbuli su zumbuli, a ruža je ruža, pa da na kraj sveta iznikne. Ma da se redom postroje odavde do ćoška, nijedna k’o moja Dođoška.
- Suviše tajni u očima, u zlatni okov je prstić pao, molio me dugi pogled da je kradem. Dovraga, kafa je gorčila, al’ taj sam ukus od nekud znao. Probao sam jednom davno divlji badem.
- Ukrao mi ljubav lopov, sin doktorov, unuk popov. Odveo je u zemlju bez snegova. U snove mi bosa bane, pripretim joj da zastane, da l’ je u snu moja ili njegova?
- Jednom sam voleo zbilja, mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu, vozio hiljadu milja k’o onaj ružni Francuz u prelepom filmu. Vukle me šine pod točak mašine, al’ ona me spasila, sve je druge ugasila.
- Gledala me jedna ista ti. Ja sam još i mog’o pristati. Al’ srce, ono se k’o jare opire. Retko ko do njega dopire.
- Još uvek lutam, gde je kraj puta, pamte me mnoge provincijske pruge. Kriju me mračne, jeftine krčme. Noći su ponekad guste i duge. Nestajem tada u nekom svom svetu i menuetu i menuetu…
- U razdeljak te ljubim jer želim da se zna zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna.
- Lako je kad te neko ni ne zavoli, tad samo tamna strana srca zaboli. Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli, teško je kad tvoj neko prestane da te voli.
- Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja, al’ polako da mi ne bi koja reč promakla. Sklon’te čaše i bokale, razbio bih svet od šale da je samo slučajno od stakla, dunjo moja.
- Retko odlazim kući, a pišem još ređe i slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne. Al’ nekad poručim piće i tako to krene, pa stignem u svatove njene, sve prave su ljubavi tužne.
- Što sam joj kog vraga dao belu ružu samoniklu, što li sam je povezao onaj krug na mom biciklu?
- Ma, ‘di ćeš naći boljeg momka za te pare? Ne budi smešna draga ti možeš doveka tragati, al’ nećeš naći nikog tako mi gitare, ko će te više voleti i ko će lepše lagati.
- Nema me više u tvojim molitvama, više me putem ne prate. A noć mi preti, ponoć i pusta tama kad me se samo dohvate. Više me ne voliš, kad se vraćam nisi budna, ne goriš, gasne naša zvezda čudna, lažna, srebrna stvar.
Đorđe Balašević
FOTO: Kristina Štedul Fabac/PIXSELL / vecernji.hr
