Mog’o sam mirno ostat po strani
i bit bez teksta rječitih zvijezda,
al’ đavo neki uvijek me hrani,
pogađa drhtaj ljubavnih žlijezda.
Da je osamsto njenih pajdaša
brusilo staklo koljenu bola,
sve žice pukle u tamburaša,
ost’o bih miran – sad dođavola,
zurit mi treba u njene kose,
krpice noći peglati vazda,
i s onim staklom pod noge bose
pa biti Isus – od boli gazda,
jer, kakve će biti moje noći
ako se napijem s Nijagare
njenoga bedra što slasti toči,
a već me grizu k’o vuci jare,
i već me stižu čvornata jutra
s kapcima hranjenim kapaljkom sna;
i moje sutra malo će sutra
uz taj moj virus k’o hakerska dva.
Nek’ znaju koljena pokoljenja:
Klečat na staklu može se mirno,
al’ svrnut pogled navali stijenja,
pa urlaj srcu: Tko te je dirn’o!?
