Vjerojatno nas nitko nikada neće toliko bezuslovno voljeti kao što nas vole (ili su nas voljeli) naši roditelji.
Nekada mi se činilo da me majka ne razumije, da traži bezuslovnu poslušnost, ne vidi da imam već 20 godina, odrasla sam i imam pravo na svoje mišljenje.
U to vrijeme radila sam na Krimu. Iz nekog razloga, jedna žena koja je tu došla kao turist, inače doktor znanosti, odlučila je da joj ja budem prevoditelj. S njom se odmarala i njena mama, osamdesetogodišnja žena koja je bila nepismena.
Jednog dana smo nas tri hodale obalom. Doktorica je bila obučena vrlo moderno. Sasvim neočekivano, njena mama iz torbe izvuče ružičasto-bijeli plišani šal i dodaje ga kćeri: “Uzmi dijete, da ne izgoriš!”
Njeno “dijete” je i samo imalo skoro šezdeset godina i završen doktorat! U glavi mi je odjednom sinula misao: “Ona nije mala, valjda zna treba li joj ili ne treba šal!”
Zamislite moj šok, kada je gospođa bez pogovora uzela šal i ogrnula ga preko ramena.
Vidjevši moje iznenađenje, žena se nasmijala i rekla:
“Sigurno mislite da mi ovaj šal kvari izgled. Ali zapamtite, draga moja, iako sam i ja već baka, za moju mamu ja sam i dalje dijete o kojem treba brinuti. Stvarno cijenim tu njenu brigu.
Svi smo mi djeca sve dok su nam roditelji živi. I to je ono najljepše! Za par minuta ja ću skloniti šal, a mama neće ni primijetiti. Ona će biti zadovoljna jer ima poslušnu kćer.
Ne zanima me što će me ljudi čudno gledati sa ovim šalom preko ramena. Za mene je najvažnije da se moja mama osjeća dobro jer zna da sam sigurna i zaštićena.
Svaka mama zaslužuje da bude zadovoljna svojim djetetom sve dok je živa!”
Za mene je ovo bila lekcija života.
