Zagrljaj… ne bilo koji… ne bilo kakav… Zagrljaj… onaj, u kojem se želiš izgubiti… nikad ne izaći iz njega…
Onaj koji traje… i traje… Niti snažnijeg… niti nježnijeg stiska ruku koje te privlače sebi, sve više… i više… kao da žele na svom tijelu napraviti otisak tvog tijela… da bi kasnije mogle te iste ruke, kada te ne bude među njima, potražiti obrise tvog otiska i uvjeriti se da si stvarno bila tu…
O tom zagrljaju pričam… Koliko puta ste grlili tako?… Koliko puta ste bili grljeni tako?… Da ne možete disati… a zapravo ste tek u tom zagrljaju prodisali i osjetili da ste živi…
Zagrljaj u kojem čujete jedno drugom otkucaje srca… tako jako… i shvatite da od toga ljepše muzike nema…
O tom zagrljaju pričam… Ako ste ikada tako grlili… ako ste ikada tako grljeni… povremeno stavite ruku na grudi… možda čujete duple otkucaje srca…
mislipozitivno/tragmudrosti
