Nisam više onaj isti jer ne želim biti na njihovoj listi.
Želim biti slobodan i svoj, a ne nečiji broj.
Puno je bremena, aľ malo je vremena.
Nekad su moji dani puni sjete i tuge,
aľ nema mi druge,
već onkraj duge,
krenut putem što vodi do pruge,
ukrcat se u vlak u kojem mjesta još ima,
da pridružim se njima,
koji Istinu zbore i žive
i ne traže od drugih da im se dive.
Ovaj svijet polako se rastavlja,
aľ se život ipak nastavlja.
Poput zmije padam i gmižem,
aľ kao feniks opet se dižem,
i ususret Bogu ja stižem.
Milan Troskot, Živi Trenutak
