Mi ljudi uvijek mislimo kako su naši problemi najveći, zar ne?
Baš volimo upirati prstima u druge ljude i raditi usporedbe.
Hvalisati se kako smo mi nešto postigli, a oni nisu. Uvijek JA JA JA.
Onaj tko je nosio par kamenja na ramenu svom, misli da je ono najteže,
a pritom ne gleda da je drugi možda nosio tonu.
Možda je taj drugi s tonom, ovom prvom pružio ruku, podigao njegov kamen, uzevši ga ka sebi
kako bi njemu olakšao, iako je jedva i sam stajao na nogama svojim.
Dok se taj prvi i dalje žali kako mu je teško, ne vidjevši tonu koju drugi jedva da i nosi.
Onda još i prozivka i prst u lice: „Zašto nisi učinio nešto, zašto ne podigneš još jedan moj kamen?“
Vratimo se na početak ovog puta, uzmi ti nečiju vreću, a on neka uzme tvoju.
Nosi ju tako godinama dok se ne sretnete opet, a sada usporedi i reci, što bi ti učinio u ovoj situaciji?
Sada kada si imao iskustvo i vidio da je tvoja vreća bila perce, naspram tuđe tone, a ti si ga tražio da ponese i tvoje kamenje.
Bi li opet učinio isto sada?
Prođi prvo milju u cipelama nečijim pa ga onda pitaj zašto nije učinio nešto.
© Marina Knüsel, healing terapeut
Facebook grupa – Za empate, duhovnjake i sve vrste svjetlosnih ratnika
