Baka mi je govorila: “Kad ostaneš sam i ujutro ustaneš, nemoj samo sebi skuhati kavu, skuhaj je sine i onima koji ti nedostaju. Namijeni kavu nekom svom nedostajanju.”
Nikad mi to nije bilo jasno, mislio sam da time sama sebi otežava, da taj njen jutarnji ritual samo pojačava njena nedostajanja, a nedostajali su joj mnogi, od brata i sestara pa do unučadi.
Skuha ona tako te kave ujutro, ispriča im što joj se događa dok oni nisu tu, upita ih za zdravlje, nasmije joj se oko, a odmah zatim i zaplače.
Potroši tako sve emocije koje su joj je proteklog dana i protekle poluprospavane noći nakupile na duši, podijeli ih sa šalicama kave, s fotografijama koje su joj bile stalno pri ruci.
Na kraju, pogleda u ikonu iznad stola i onako sjetno kaže: “Bože, hvala ti što su bili, nemoj dati da im ujutro zaboravim opet skuhati kavu. Možda im nema tko skuhati osim mene.”
Bako, evo počeo sam i ja da kuham te kave.
Igor Čobanović
